Вештине које захтева певање у хору

7 јан

Хорски певачки би требали да поседују следеће особине:

  • певање мелодије своје деонице, са пријатном бојом гласа која се увек уклапа оно што хор пева;
  • праћење сопственог певања, и откривање грешака;
  • контролисање јачине звука, према ономе што пише у деоницама или ономе што показује диригент,
  • певање тако да се никад не истиче од других певача у хору;
  • по могућности брзо читање и учење мелодије;
  • тачно читање и изговарање језика на коме се пева, разумевање смисла текста који се пева;
  • памћење мелодије, према томе праћење диригента што је више могуће;
  • висок ниво слушне и менталне пажње;
  • прихватање упутства од других, зарад добробити целе групе, чак иако се певач не слаже са инструкцијама;

Од певача који имају апсолутни слух се захтева да певају и у другом тоналитету од онога у коме је музика првобитно написана.

Хор, Састав хора и врсте хорова

7 јан

Хор означава групу певача.

Хор броји од осам па чак до стотину певача. Најчешће око осам певача за сваку деоницу. Мањи вокални састави се називају камерни хорови и броје од осам до тридесет два певача (по савременим критеријима светског удружења хорова Musica Mundi). Састави од три до осам певача се не сматрају хоровима већ камерним саставима и њих називамо : трио, квартет, квинтет, итд.

Радом хора, припремом композиција, и уопште певањем хора управља диригент. Његова улога је да певачи у хору певају уједначено, складно, да имају уједначено дисање и динамику (гласност) звука, те он хор води према што бољем уметничком изразу дела која хор пева.

Класичан хорски став јесте четвероглас, тј, у хору су заступљене четири основне боје људског гласа: мушка и женска деоница, које су подељене на дубоки (бас) и високи мушки глас (тенор) и дубоки (алт) и високи (сопран) женски глас. Највећи број хорских композиција је написан за четверогласни хор, али постоје и поделе на три, пет, шест и осам деоница, па чак ии више.

Хорови могу певати са инструменталном пратњом, или без ње. Певање без пратње се назива a-cappella. Инструментална пратња може бити шаролика, од једног инструмента до целог оркестра. У Римокатоличкој и Англиканској цркви, пратња су најчешће оргуље или чак класични оркестар, а у неким протестантским црквама данас, певаче прате модерни инструментални састави (ел. гитара, бас, удараљке, синтисајзер итд.).

У православној цркви се прихвата само вокално музицирање, дакле једина заступљена музика јесте вокална-хорска.

За пробе, најчешће се користи клавир као пратња, било у припремању инструменталне хорске или a-capella музике.

Хорови се могу разврстати према саставу тј, полу и узрасту певача:

  • Мешовити хорови

су хорови у којима певају заједно и мушкарци и жене.

Ово је најчешћа врста хорова, и углавном је класичног хорског става – четвероглас : сопран, алт, тенор, бас. Мешовите хорове у православну духовну музику је први увео руски композитор А. А. Арханглески почетком 19. века. Први српски композитори за мештовити хор су били Корнелије Станковић и Стеван Мокрањац. Прва објављена дела за хор су биле Станковићева Литургија св. Јована златоустог за мешовити четверогласни хор (Станковић објавио у Бечу 1863) и нешто касније Мокрањчева Литургија за мешовити хор и његове чувене Руковети. Прве музичке школе у Србији су се управо развиле из хорских Певачких друштава.

  • Једнородни хорови су хорови који се састоје од певача истог пола, па тако имамо:
  • Мушке хорове, са истом структуром као и мешани, где сопране певају дечаци, мушкарци певају алт (техником фалсето, често их уместо алта називају контратенорима).
  • Женски хорови, који се најчешће састоје из вишег и нижег сопрана и вишег и нижег алта, подељених на два, скраћеница је ССАА.
  • Мушки хорови, који се састоје из вишег и нижег тенора, баритона и баса.
  • Дечији хорови, најчешће двогласни (сопран-алт)или трогласни (сопран 1, сопран 2 и алт), понекад и са више гласова.

Хорови се деле и према установи у којој раде на:

  • Црквени хорови
  • Академски хорови
  • Школски хорови
  • Градски хорови
  • Професионални хорови (било самоиздржавани, или које издржава држава)

Неки хорови се деле и према врсти музике коју изводе на:

  • Симфонијски хорови
  • Џез хорови
  • Хорови са кореографијом (где чланови хора, поред певања и плешу)

Врсте певања

7 јан
  • Архаично певање је нетемперовано певање што значи да нема крај (бескрајно се понавља).
  • Логогена мелодија је мелодија која има мали број тонова и мали опсег тонских висина које се стално понављају. Логогена (Грчка реч „лого“ у преводу „реч„) што значи да је текст имао важнију улогу.
  • Патогена мелодија је мелодија коју људи певају у тренуцима великог узбуђења или туге. Патогена (Грчка реч „патос“ у преводу „узбуђење„). Везана је за појединца, никад се не може тачно поновити и има велики тонски опсег (најчешће оплакивање блиске особе која је умрла).
  • Мелогена мелодија (Грчка реч „мелос“ у преводу „певање, мелодија„) што значи да има тачно утврђену мелодију која је стална и не мења се.
  • Традиционално народно певање – фолклор. Најстарији облици традиционалне музике се чувају у ритуалима племена и у фолклору цивилизованих народа.
  • Дечије песме. Песме које су најближе дечијем менталном нивоу (једноставне – са неколико тонова).
  • Респонзоријално певање. Песме у којима се смењује певање групе и солисте.
  • Антифоно певање. Песме у којима се смењују две групе певача.
  • Солистичко певање. Није увек везано за тужбалице. Јавља се и у фолклору.
  • Рудиментарно певање. Песме чија мелодија садржи више гласова (вишегласје).
  • Хетерофоно певање (хетерофонија – разногласје). Током извођења песама у ритуалима племенских заједница дешавало се да неко из групе скрене са утврђене интонације што није узроковало настанак вишегласја али је мењало мелодијски ток.
  • Бордун. Певање у коме један певач пева мелодију а други певач или група све време „држи“ исти тон без промене висине.
  • Канон. Певање у којем више певача или више група пева исту песму али у различитим интервалима времена. Један певач или група почне, у тачно одређеном тренутку други певач или група почиње да пева мелодију од почетка.

Први облици музике

7 јан

Музика (грчки: μουσική – уметност муза) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента: мелодијуритам и хармонију.

Први облици музике

Први облици музике настају у старијем каменон добу – палеолиту. Прва истраживања врши Чарлс Дарвин у XIX веку. Научници који су се тада бавили истраживањем музике нису били образовани музиколози. Постоји више теорија о настанку музике.

  1. Човек је почео да испушта низове гласова покушавајући да привуче супротан пол.
  2. Човек пева из потребе да комуницира са другим људима из заједнице.
  3. Човек покушава да опонаша звукове из природе.
  4. Током рада човек удара гранчицама које користи као алат и схвата да се тај звук може поновити.

Те теорије нису прихваћене зато што није постојало материјалних доказа. Жил Комбарје је тврдио да музика захтева интелект (развијене менталне способности). Током вршења разних експедиција и истраживања Афричких и Амазонских прашума откривене су заједнице (племена) на ниском степену развоја. Жил Комбарје присуствује обредима и ритуалима разних племена и долази до закључка да музика настаје и развија се као део магијског обреда. Људи првобитне заједнице певају једноставне песме (само неколико тонских висина које се стално понављају). Певање је имало улогу да доведе врача у стање транса како би он могао да комуницира са боговима (силе природе).

Та музика била је строго функционална. Није се смела певати ван обреда јер се сматрало да то може разбеснети богове. Музика је најчешће била ритмичка. Као инструменти користе се људски глас и тело. Цело племе учествује у обреду. Људи су пљескали длановима или су се ударали по телу (мировање није било дозвољено). Музика је била врло изражајна и гласна јер се сматрало да ће тако лакше допрети до богова. Ова музика најпре подразумева текст и мелодију.

Ови ритуали се сматрају за порекло уметности уопште јер обједињују све врсте уметности. Таква појава назива сесинкретизам. Током обреда који је служио као припрема за лов људи су цртали ликове животиња које иду да лове. Исто тако ритуал је временом добио и облик сценске игре зато што су људи по повратку приказивали целом племену сцене из лова (такође у оквиру обреда).

1877. године Амерички истраживач и проналазач Томас Алва Едисон изумио је фонограф (први уређај који је могао да сними и поново репродукује звук). Овај уређај се користио за снимање песама Америчких Индијанаца који живе у резерватима. Користећи ове снимке и упоређујући их са другим обредним песмама научници су потврдили теорију Жила Комбарјеа.